Dehidratacija se u svesti većine ljudi vezuje za letnje vrućine i žeđ, pa se retko pomišlja na nju kada se javi glavobolja usred radnog dana ili osećaj da mozak radi sporije nego obično. Ipak, telo odraslog čoveka sastoji se dobrim delom od vode, a svaka ćelija zavisi od nje da bi obavila svoj posao. Kada količina tečnosti padne ispod potrebnog nivoa, prvi znaci nisu dramatični i lako se pripisuju umoru, stresu ili lošoj noći. Upravo zbog toga blaga dehidratacija ostaje neprepoznata danima, a ponekad i nedeljama.
Kada telo gubi tečnost, ono ne gubi samo čistu vodu, već i elektrolite, dakle soli koje se u njoj nalaze rastvorene. Natrijum, kalijum, magnezijum i kalcijum nisu sporedni sastojci, jer upravo oni omogućavaju prenos nervnih impulsa, kontrakciju mišića i pravilan rad srca. Znojenjem se ti minerali izbacuju zajedno sa vodom, a isto se dešava kod povraćanja, proliva i povišene temperature. Zbog toga se ravnoteža u organizmu ne narušava samo količinom vode, već i odnosom vode i soli u njoj.
Ovo zvuči neobično, ali ima jasno objašnjenje. Ako je osoba izgubila veliku količinu soli, na primer posle nekoliko sati rada na visokoj temperaturi ili posle produženog proliva, unos velike količine čiste vode dodatno razblažuje koncentraciju natrijuma u krvi. Nastaje stanje u kojem telo ima dovoljno tečnosti, ali nedovoljno soli, pa se slabost, glavobolja i mučnina mogu pojačati umesto da popuste. Zato se u sportu, kod bolesti i kod izraženog znojenja preporučuju napici sa elektrolitima, a ne samo voda.
Suva usta i žeđ su očigledni, ali dolaze kasnije nego što se misli, jer osećaj žeđi nastaje tek kada je deficit već prisutan. Znatno raniji znaci su glavobolja, pad koncentracije, osećaj usporenosti i razdražljivost bez jasnog povoda. Boja mokraće je jedan od najpouzdanijih svakodnevnih pokazatelja, jer tamnija boja i ređe mokrenje ukazuju na to da bubrezi štede vodu. Kod izraženije dehidratacije javljaju se vrtoglavica pri naglom ustajanju, ubrzan rad srca i grčevi u mišićima.
Sa godinama se osećaj žeđi prirodno smanjuje, pa stariji ljudi često unose premalo tečnosti iako telo ima potrebu. Uz to, bubrezi vremenom gube deo sposobnosti da zadrže vodu, a mnogi stariji uzimaju diuretike ili lekove za pritisak koji dodatno povećavaju izlučivanje. Kod njih se dehidratacija ne ispoljava klasično, već kroz konfuziju, pospanost i naglu slabost, što se lako zameni za pogoršanje neke druge bolesti. Zbog toga je kod starijih osoba redovan unos tečnosti tokom celog dana važniji od reakcije na žeđ.
Kod male dece se gubitak tečnosti odvija znatno brže nego kod odraslih, jer imaju manju telesnu masu i brži metabolizam. Kod stomačnog virusa sa povraćanjem i prolivom deficit se može razviti za samo nekoliko sati. Znaci na koje roditelji treba da obrate pažnju su suve usne, plač bez suza, upale oči, izražena pospanost i znatno manje mokrih pelena nego obično. U takvim situacijama ne treba čekati da se stanje popravi samo od sebe, već potražiti savet lekara.
Vazduh u avionskoj kabini ima znatno nižu vlažnost od vazduha u prostoriji, pa se tokom dužeg leta gubi više tečnosti nego što se primeti. Tome doprinose i kafa i alkohol, koji pojačavaju izlučivanje, kao i poremećen ritam obroka i sna. Zbog toga se osećaj iscrpljenosti posle dugog puta često pripisuje isključivo promeni vremenske zone, iako je značajan deo tegoba posledica blage dehidratacije. Redovan unos vode tokom leta i izbegavanje alkohola u vazduhu daju merljivu razliku već narednog dana.
Tokom intenzivnog treninga telo može znojenjem izgubiti više od litre tečnosti na sat, a sa njom i značajnu količinu soli. Kada se taj gubitak ne nadoknadi, javljaju se osećaj težine u nogama, grčevi u listovima i pad izdržljivosti pre nego što bi se očekivalo. Zanimljivo je da već gubitak od nekoliko procenata telesne mase kroz znoj merljivo smanjuje sposobnost za napor i usporava reakcije. Za sportiste je zato praćenje unosa tečnosti pre, tokom i posle treninga jednako važno kao i sam plan treninga.
Preporuka o osam čaša vode dnevno je jednostavna, ali nije univerzalna, jer potrebe zavise od telesne mase, nivoa aktivnosti, temperature okoline i zdravstvenog stanja. Deo tečnosti se unosi i hranom, posebno voćem, povrćem i supama, pa se ne mora sve nadoknaditi pijenjem. Umesto brojanja čaša, pouzdaniji pristup je praćenje boje mokraće i redovan unos tokom celog dana, a ne odjednom. Kod osoba sa bolestima srca i bubrega količinu tečnosti određuje lekar, jer je kod njih i višak jednako problematičan kao i manjak.
Postoji granica posle koje unos tečnosti na usta više nije dovoljan i tada je potrebna medicinska pomoć. To je situacija u kojoj telo ne zadržava ništa što se popije, kada povraćanje ili proliv traju duže od jednog dana, ili kada se jave konfuzija, izostanak mokrenja, ubrzano disanje i izražena slabost. U tim slučajevima nadoknada se sprovodi intravenskim putem, jer se time zaobilazi digestivni trakt i ravnoteža uspostavlja u roku od nekoliko desetina minuta. Prepoznati taj trenutak na vreme važnije je od bilo kog saveta o dnevnom unosu vode.
Infuziju možete primiti u našem centru u Beogradu, ili je zakazati kao dolazak na adresu. Izlazimo na teren u svim beogradskim opštinama i prigradskim naseljima, sa istom opremom, istim preparatima i istim medicinskim nadzorom.
