Većina ljudi koja uzima vitamine i suplemente polazi od pretpostavke da doza napisana na kutiji odgovara onome što telo zaista primi. U praksi je razlika često značajna, jer između trenutka kada progutate kapsulu i trenutka kada se vitamin nađe u ćeliji stoji ceo niz procesa u kojima se deo unetog gubi. Taj put naziva se biološka raspoloživost i on objašnjava zašto neko mesecima uredno uzima suplemente, a ne oseća nikakvu razliku. Razumevanje tog puta menja način na koji se bira i sam preparat i vreme uzimanja.
Kapsula prvo dospeva u želudac, gde je izlaže dejstvo kiseline, a zatim prelazi u tanko crevo, gde se odvija najveći deo apsorpcije. Tu se sastojci moraju rastvoriti, proći kroz zid creva i ući u krvotok, a zatim proći kroz jetru pre nego što stignu do ostatka organizma. U svakom od tih koraka postoji mogućnost gubitka, bilo zbog razgradnje, bilo zbog toga što creva u datom trenutku ne mogu da usvoje veću količinu. Zbog toga stvarno iskorišćena količina retko odgovara onoj koja je uneta.
Ova podela nije akademska sitnica, već ima direktne posledice na svakodnevnu upotrebu. Vitamin C i vitamini B grupe rastvorljivi su u vodi, pa se ne skladište u većim količinama i višak se izlučuje putem bubrega, što znači da ih treba unositi redovno. Vitamini A, D, E i K rastvorljivi su u mastima i za apsorpciju im je potrebno prisustvo masti u obroku, a skladište se u tkivima, pa se pri velikim dozama mogu i nakupljati. Otuda savet da se vitamin D uzima uz obrok koji sadrži masti, jer se na prazan stomak apsorbuje znatno slabije.
Kod pojedinih vitamina apsorpcija se odvija preko prenosnika u zidu creva, a njihov broj je ograničen. Kada se ti prenosnici zasite, dodatna količina više nema kuda da prođe i ostaje u crevima. Najbolji primer je vitamin C, kod kojeg se pri manjim dozama apsorbuje najveći deo, dok se pri višegramskim dozama procenat iskorišćenosti značajno smanjuje, a neapsorbovani deo izaziva nadutost i proliv. To je razlog zbog kojeg povećavanje doze na kutiji ne znači automatski i veći efekat u organizmu.
Gvožđe je poseban slučaj, jer se čak i u najboljim uslovima iz hrane apsorbuje mali procenat unetog. Gvožđe iz mesa telo usvaja znatno lakše od onog iz mahunarki i lisnatog povrća, a na apsorpciju utiče i sve što se uz obrok konzumira. Kafa, crni čaj i mlečni proizvodi smanjuju usvajanje, dok ga vitamin C poboljšava, pa je razdvajanje tih namirnica od obroka bogatog gvožđem jednostavan potez sa merljivim efektom. Kod osoba sa izraženim nedostatkom to ipak nije dovoljno, jer je količina koja se dnevno može usvojiti fiziološki ograničena.
Kod osoba sa upalnim bolestima creva, celijakijom ili posle operacija na želucu i crevima apsorpcija je dodatno smanjena, jer je površina preko koje se sastojci usvajaju oštećena ili smanjena. Slično važi i za dugotrajnu upotrebu lekova za smanjenje želudačne kiseline, pošto kiselina učestvuje u oslobađanju pojedinih minerala iz hrane. U tim situacijama nije neobično da neko unosi dovoljne količine, a da nalazi i dalje pokazuju nedostatak. Tada problem nije u unosu, već u putu kojim se unos odvija.
Za apsorpciju vitamina B12 nije dovoljno da se on nađe u hrani, jer mu je potreban i poseban protein koji luči želudac i uz čiju se pomoć usvaja u završnom delu tankog creva. Sa godinama se lučenje želudačne kiseline smanjuje, pa se kod starijih osoba nedostatak javlja i pri normalnoj ishrani. Isti problem imaju osobe koje duže uzimaju određene lekove za želudac i one koje ne unose namirnice životinjskog porekla. Kod njih tablete često ne daju očekivan rezultat, jer prepreka nastaje pre nego što vitamin uopšte stigne do krvotoka.
U organizmu vitamini i minerali ne deluju izolovano, već se međusobno uslovljavaju. Magnezijum je neophodan da bi vitamin D bio preveden u aktivni oblik, a vitamin K usmerava kalcijum ka kostima umesto ka krvnim sudovima. Vitamin C obnavlja druge antioksidanse i vraća ih u aktivno stanje, čime im produžava dejstvo. Postoji i suprotna strana, pa velike doze cinka ometaju apsorpciju bakra, a kalcijum uzet istovremeno sa gvožđem smanjuje njegovo usvajanje, zbog čega se preporučuje vremensko razdvajanje.
Kada se vitamini i minerali unose direktno u venu, ceo put kroz varenje se preskače, pa nema gubitka koji nastaje u želucu i crevima. Sve što uđe u vensku liniju odmah je dostupno ćelijama, što znači da se mogu postići koncentracije koje oralnim putem nisu moguće. Zbog toga se intravenska nadoknada koristi kod izraženih nedostataka, kod stanja sa smanjenom apsorpcijom i kada je zalihe potrebno popuniti brzo. Ovo ne znači da su suplementi nepotrebni, jer su oni i dalje osnova dugoročnog održavanja.
Najveća greška je uzimanje suplemenata po pretpostavci, jer se tako često nadoknađuje ono što ne nedostaje, dok pravi uzrok ostaje nerešen. Laboratorijske analize poput krvne slike, feritina, vitamina D i vitamina B12 daju znatno pouzdaniju sliku od bilo kakvog samoprocenjivanja prema simptomima. Umor, opadanje kose i slaba koncentracija mogu poticati iz nekoliko različitih izvora, pa isti simptom kod dve osobe traži potpuno različit pristup. Provera pre nadoknade štedi i vreme i novac, a pre svega omogućava da terapija zaista deluje.
Infuziju možete primiti u našem centru u Beogradu, ili je zakazati kao dolazak na adresu. Izlazimo na teren u svim beogradskim opštinama i prigradskim naseljima, sa istom opremom, istim preparatima i istim medicinskim nadzorom.
